ŽIVOTINJE I DUŠEVNE BOLESTI

ZNAJU LI I VAŠA DECA DA NABROJE ŽIVOTINJE I DUŠEVNE BOLESTI?

Završava se petak, perem poslednji sud, vraćam sve na mesto, radujem se suboti ujutru kada ću na miru  malo čitati i kasnije uživati sa svojom predivnom porodicom.

Budim se u pristojno vreme, moji svi spavaju. Mačak mi se mota oko nogu i pokušava da me ubije. Dajem mu da jede, a sebi skuvam čaj od đumbira sa malo meda i naceđenom pomorandžom. Sedam u fotelju, knjigu u ruke i zen.

Posle dva-tri sata, bude se moja dečica, veselo šetkajući po kući, traže čarapice od mamice, traže četku za kosicu, doručak. Volim svoje klince, pa sve sa osmehom, zahvalna što sam imala ta dva sata odmora, poslužujem i slušam moje andjele. Mužić se instalira u fotelju, daljinski u ruke i pušta uvek sjajnu muziku da se lepo osećamo.

Tako to traje neko vreme, pa dečici postane malo dosadno. Počnu da se zajedno igraju, ali, osetim neku tenziju i predvidim raspravu. Počnu tako andjeli moji, ljubi ih majka, da se sve jače i jače raspravljaju. Moj osmeh polako jenjava sa lica, ali ih ipak blagim glasom upozorim da to nije lepo i pristojno ponašanje, da trebaju da se dogovore i sl.

Pubertetlije se malo smire, poslušaju me na kratko. Tada u jednom trenutku iz sobe počnu da se čuju čudni tupi tonovi. Da, to su udarci. Moj osmeh i entuzijazam tog dana prestaje i pretvara se u užas. Čekam, ne mešam se. Trpim, podrhtavam, znojim se, muka mi je. Sustigle me tahikardije i aritmije. Iz sobe se čuje osnovno obrazovanje moje prelepe, lepo vaspitane dečice. Nabrajaju jedno drugom sve životinje i duševne bolesti. Majmune, kobilo, kretenu, retarde, drukaro, nubaro, kravo, patko?!(zašto patka, nemam pojma), idiote.

Tako ja uletim u sobu, pa kad krenem iz sve snage da urlam biiiip, biiiip, ja ću vama bre biiiip, sram vas bilo biiiiip. Ceo taj haos ne može da zaobidje kućnog domaćina. Kuku, kad on ustane, pa kad zagrmi, kad krene da redja familiju, očeve i oce, ja se derem onda na njega što se dere na decu. Deca vrište jer se nas dvoje deremo jedno na drugo, mačka krene od traume da se vrti u krug i mjauče iz sveg glasa. Pas sa spoljne strane laje, skače i grebe po vratima. Jedina ribica koje je ostala živa u akvarijumu od 40l, pliva pomahnitalo gore – dole. Sverkva dolazi kod nas u kuću i počne da nam drži predavanja kako smo mi loši roditelji. 

Decu, mačku i svekrvu izbacim napolje. Psa umire deca. Muža postavim ispred računara da se smiri i da igra malo igricu. Sednem bez trunke snage i pojedem tri voćna jogurta. Ribica pliva.

Stiže veče, a moja divna dečica  se vrate u kuću. Te izvinite, te nećemo više, mi se volimo, mi vas volimo. Fantastične reči izađu iz tih glavica i ubede te da stvarno sutra neće biti haosa.

 Legnu pored mene u krevet, pa jedno pod jednu ruku, drugo pod drugu, pa se maze i mirišu na istinu i lepotu. Napuni se srce ponovo, zaboravi se onaj današnji horor, i jedva čekaš sutra. Ribica i dalje pliva. Živa je. Još uvek.