MANJE PIVA GOSPOĐO

Nedavno sam bila na internističkom pregledu u domu zdravlja. Ušla sam u ordinaciju i prepoznala doktora. Išli smo zajedno u osnovnu školu i nismo se videli 25 godina.

Tako, pala je neka šala da se razbije čudna neprijatnost. On, pa doktor, sav bitan,  me pita šta mi se desilo, bila sam sva fit slim, kako sam se ugojila toliko?! Pošto sam već navikla na takve komentare, probala sam da mu objasnim što jednostavnije mogu. Pitao me je što malo ne šetam, što se ne bavim nekim sportom...e, moj batice...

Kako da objasnim mučeniku da se aktivno bavim sportom. Da nema šta nisam trenirala, i da još uvek treniram. Odradim kružni trenig od sat i po vremena, onaj mučeni trener crkne dok mene bodri i tera da izdržim vežbe. Preznojim se, hiperventiliram, plačem, psujem i pljujem, ali uradim taj trenig, uspem.

Posle treninga, uredno odem kod „Gage“, pa poručim punjenu pljeskavicu sa svim prilozima, poručim veliki pomfrit, uzmem dve limenke piva i uživam. Zatvorim oči, žvaćem i gutam onu jadnu kravu, ne dam mrvice vrapcima koji sleću unaokolo, elegantno grickam pomfrit prednjim zubima kao zec šargarepu, i sve zalijem onim hladnim, divnim pivom. Za izuzetno kratko vreme, dodam sve moguće kalorije ovog sveta. Tako sita i umorna, odem kući, pa napravim salatu od rukole, da budem primer mojim ukućanima. Držim im slovo o zdravoj ishrani i sportu.

Kako da mu objasnim svoja osećanja i borbu kada odem u teretanu. Mlatim se po onim spravama, odlično znam koje vežbe da radim. Gledam one ljude, omladinu, momke i devojke, žene i muškarce. Gledam ih i nerviraju me. One žene sve tanke i vitke. Sa sredjenim kosama, dugim trepavicama. To se pući, to se guzi, to cvrkuće sa trenerima. Zategnute, vitke i lepe. Kada ih gledam, ne osetim onu prolaznu ljubomoru. Osetim pravu bol. Upornu bol koja ne prolazi. Krivo mi je zbog njihovog uspeha i moći koju imaju zbog svoje upornosti i istrajnosti. One ne jedu pljeskavice i ne piju pivo.

Pogledam svoju priliku u ogledalu, i vidim oznojeno crveno lice. Crveno, jer mi se znoji kosa koja je jako crvene boje koja se ispira, vidim krupne mišićave ruke, nešto što liči na struk, popunjene ali čvrste bokove, vidim sebe u tom trudu, i pomislim, zašto da ponižavam svoja dostignuća, i nastavim. Pomislim da imam lepe oči i to je dovoljno. Zadovoljna sam sobom, pa ni ne moram da budem vitka.

Zavaram se tim rezonom na kratko, i opet sve u krug. Slušam razne kritike. Dobronamerne i lošenamerne. Medjutim sve one bole. Sve odlično znam, sve mi je odlično jasno. Da sam loš primer deci, da mi je zdravlje ugroženo, da imam problema sa ostavrivanjem ciljeva. Sve ja to dobro znam a znaju to sve žene koje biju slične bitke. Jednom sam stala na vagu koja govori u punoj knez Mihajlovoj ulici. Čuo se zvuk vage tiiiing:“ sto šest kila i trideset grama“!!!. Jao, biiip ti vagu, biiiiiiiip ti sve živo. Dovikivala sam ime svog dragog, medjutim, on je pobegao od mene. Samo sam mu videla potiljak u gomili.

Eto, kako da objasnim sve to mom drugaru doktoru. Rekla sam mu da još uvek barem imam lepe oči. Inače, zdrva sam, ništa mi ne fali..fizički.

ČISTA KUĆA ILI ŽIVOT

Kako sredjivanje kuće može da izazove nervni slom. Čitala sam da neki naučnici čak tvrde da sređivanje kuće omogućava da se osećamo opušteno i srećno. Kakva budalaština...po meniJ

Sećate se ribice iz prethodnog bloga? E, pa uginula je. Taj akvarijum u kojem je na kraju živela sama, bio je prava oaza lepote i ljubavi.

Bile su tu čitave porodice. Bake i deke, stričevi i strine, bliži i dalji rodjaci. Skalari, ajkulice, jedan borac, gupike. Divan jedan eko sistem koji je radosno plivao i živeo. Razne biljke, kamenje i školjke su oduzimale dah svakom posetiocu našeg skromnog doma. Kako ko pridje akvarijumu, tako naše ribice pohrle da se jave i  pohvale kako su srećne.

 To je sve trajalo jedno tri meseca. Onda je naš akvarijum polako doživljavao strašni sud.

 Na kraju, ribica koja je najduže živela, završila je medju nekim algama za koje mislim da ne postoje u udžbenicima ni na svetu, već da se u simbiozi sa nekom bakterijom, stvorila baš u tom akvarijumu.

 Sigurno je tako i sa našim dušama. Kada se zapuste i kada ne činimo dobra dela, ne kažemo lepu reč.

Da li sve žene i domaćice imaju čiste i uredne kuće? Svakako ne spadam u takve. Kod mene je kreativni haos primarni pojam. Stvari ne vraćam odmah na mesto, a dobijem nervni slom kada deca ne nameste svoje krevete i razbacaju stvari po sobi. Danas sam širila veš, i rekla dragom sinu da ću ga udariti lavorom po glavi ako odmah ne skloni svoj tanjir i šolju u kuhinju. Naravno, slatko se nasmejao i nonšalantno odneo posudje. Malo mi je zaigralo oko.

Kada odem kod svoje kume, najbolje i najčistije i najadivnije osobe koju znam, osetim strah. Ona miriše stalno i sve je kod nje lepo. Sednem na krevet, pa bih da podignem noge, ali u trenutku razmišljam da li sam  jutros čiste čarape zamenila sa čistim. Zatim, gledam kako njene male devojčice koje su u vrtiću, vraćaju svoje igračkice na mesto. Htela bih da joj pomognem oko sudova u kuhinji za vreme slave, a ona mi ne da da perem sudove, a ja se pitam, da li ih perem drugačije. Naravno, sve je to moja uobrazilja. Kada ona to primeti, fino me nagradi raznoraznim nadimcima i da mi dijagnozu. Pa, tome služe kume, zar ne? Volela bih da imam barem delić njene organizovanosti.

Naši divni prijatelju su, kako bih se izrazila, kao jaje jajetu. Tako su se našli, da je to zaista fascinantno. Oboje su izuzetno pedantni i uredni. Kada dodjemo kod njih u goste, u kući se prosto  nadišem čistog vazduha. Zbog njih, čistoću uvek vezujem za dobrotu.

Iako volim taj prizor reda kod drugih, i trudim se u sopstvenom domu i porodici da primenim te navike, teško je. Moja poznanica, za takva stanja u kući kaže „Kolera“. 

Kako uspevaju te žene, domaćice, zaposlene da drže sve pod konac i na svom mestu. Ima li leka za nas koje stalno zvocamo, pa sklonimo za mužem i decom, koje same napravimo krš i lom iz koga se jedva izvučemo, koje mislimo da ne namešten krevet znači i haos u životu, a ne možemo taj haos da izbegnemo? Zašto se osećamo grozno kada nam udje u kuću ona kod koje "kolera" ne postoji jer su svi u kući pod njenom vojničkom čizmom, pa kada dodje sa posla ne hvata se za usisivač i džoger. Kada ja dodjem sa posla, svi mi pohrle u zagrljaj i u glas pričaju šta ima novog, čak i mačak mjauče. Ispričamo se svi tako, pa onda  krenem da dramim zbog toga što nešto nije na svom mestu i što  im sobe nisu sredjene. Zatim, svi zajedno sredimo šta treba, pustimo film i jedemo kokice. Jedemo ih kao hrčci a na kao ljudi, jer ih pobacamo svuda oko nas.

Tako, živimo u "koleri", glasno i jasno se svadjamo, prevrćemo očima i živimo.

ŽIVOTINJE I DUŠEVNE BOLESTI

ZNAJU LI I VAŠA DECA DA NABROJE ŽIVOTINJE I DUŠEVNE BOLESTI?

Završava se petak, perem poslednji sud, vraćam sve na mesto, radujem se suboti ujutru kada ću na miru  malo čitati i kasnije uživati sa svojom predivnom porodicom.

Budim se u pristojno vreme, moji svi spavaju. Mačak mi se mota oko nogu i pokušava da me ubije. Dajem mu da jede, a sebi skuvam čaj od đumbira sa malo meda i naceđenom pomorandžom. Sedam u fotelju, knjigu u ruke i zen.

Posle dva-tri sata, bude se moja dečica, veselo šetkajući po kući, traže čarapice od mamice, traže četku za kosicu, doručak. Volim svoje klince, pa sve sa osmehom, zahvalna što sam imala ta dva sata odmora, poslužujem i slušam moje andjele. Mužić se instalira u fotelju, daljinski u ruke i pušta uvek sjajnu muziku da se lepo osećamo.

Tako to traje neko vreme, pa dečici postane malo dosadno. Počnu da se zajedno igraju, ali, osetim neku tenziju i predvidim raspravu. Počnu tako andjeli moji, ljubi ih majka, da se sve jače i jače raspravljaju. Moj osmeh polako jenjava sa lica, ali ih ipak blagim glasom upozorim da to nije lepo i pristojno ponašanje, da trebaju da se dogovore i sl.

Pubertetlije se malo smire, poslušaju me na kratko. Tada u jednom trenutku iz sobe počnu da se čuju čudni tupi tonovi. Da, to su udarci. Moj osmeh i entuzijazam tog dana prestaje i pretvara se u užas. Čekam, ne mešam se. Trpim, podrhtavam, znojim se, muka mi je. Sustigle me tahikardije i aritmije. Iz sobe se čuje osnovno obrazovanje moje prelepe, lepo vaspitane dečice. Nabrajaju jedno drugom sve životinje i duševne bolesti. Majmune, kobilo, kretenu, retarde, drukaro, nubaro, kravo, patko?!(zašto patka, nemam pojma), idiote.

Tako ja uletim u sobu, pa kad krenem iz sve snage da urlam biiiip, biiiip, ja ću vama bre biiiip, sram vas bilo biiiiip. Ceo taj haos ne može da zaobidje kućnog domaćina. Kuku, kad on ustane, pa kad zagrmi, kad krene da redja familiju, očeve i oce, ja se derem onda na njega što se dere na decu. Deca vrište jer se nas dvoje deremo jedno na drugo, mačka krene od traume da se vrti u krug i mjauče iz sveg glasa. Pas sa spoljne strane laje, skače i grebe po vratima. Jedina ribica koje je ostala živa u akvarijumu od 40l, pliva pomahnitalo gore – dole. Sverkva dolazi kod nas u kuću i počne da nam drži predavanja kako smo mi loši roditelji. 

Decu, mačku i svekrvu izbacim napolje. Psa umire deca. Muža postavim ispred računara da se smiri i da igra malo igricu. Sednem bez trunke snage i pojedem tri voćna jogurta. Ribica pliva.

Stiže veče, a moja divna dečica  se vrate u kuću. Te izvinite, te nećemo više, mi se volimo, mi vas volimo. Fantastične reči izađu iz tih glavica i ubede te da stvarno sutra neće biti haosa.

 Legnu pored mene u krevet, pa jedno pod jednu ruku, drugo pod drugu, pa se maze i mirišu na istinu i lepotu. Napuni se srce ponovo, zaboravi se onaj današnji horor, i jedva čekaš sutra. Ribica i dalje pliva. Živa je. Još uvek.

POJELA SAM OGROMAN SENVIČ I PODRIGNULA IZ SVE SNAGE

Tako je, deluje kao akt jedne prostakuše, ali, pozadina ovog čina i mog doživljaja braka i roditeljstva pre 13 godina, imaju smešnu i ujedno tužnu priču.

Mislila sam da ću udajom da skinem zvezde s neba sa svojim dragim. Međutim, udarila me je realnost po bokovima, stomaku, rukama, obrazima. Skupilo se salo na sve strane, pa kipi li kipi, a ja na svet donela prelepu devojčicu. Moju ćeroliju, mog anđela. Ubrzo, nisam znala ni ko sam, ni šta sam, ni šta da radim.

Prolaze dani, jedan za drugim. Onda u nastavku dana, provodim vreme sa ćerkicom, čistim po kući, nešto skuvam, pa se nerviram što sam u kući stalno, što sam se ugojila, i tako sve u krug.

Dodje i dragi suprug sa posla, pa umesto da ga pitam kako je i da li je umoran, ja sa vrata na njega, kako je meni teško, kako sam sama, kako sam debela, pa ja sam umornija od tebe, ja sam više sa detetom, meni treba više para, i napokon stavim njega u prvi plan pitanjem „ A šta ti radiš na poslu, samo sediš i dosadjuješ se“. On dobrica, nekako već navikao na moje žalopojke i uvredljive opaske, onako pokušava da mi nešto kaže, ali ne vredi. Onda, posle ručka koji mu uglavnom presedne, ode u svoju sobu i nestane daleko u svet Warcrafta. Dodje veče, i vreme da se mala lepotica  kupa i sprema za spavanje. Naravno mene još uvek bole ledja i ne mogu lepo da se sagnem, pa mi svaki čin kupanja i povijanja dodje kao još jedna kazna. Onda opet paljba po mužu, da mu je bitnija igrica od mene i deteta, da on ne zna kroz šta sam ja prošla na porodjaju (iako je prisustvovao), da ja ne mogu više da izdržim..itd. Tako prodje to kupanje, pa ide uspavljivanje koje takodje uglavnom prodje u vrlogu mog nezadovoljstva. Napokon, kada beba zaspi, legnem i ja. Opustim se, ali neće san na oči. Kreće opet razmišljanje o vlastitim mukama, šuljevima, debljini, kosi koja opada,porođaju koji nikako da mi nestane iz glave, mužu koji me ne podržava, svekrvi i svekru koji me nerviraju, bratu i deveru koji su samoživi i koje baš briga za mene, prijateljicama koje su me zaboravile od kada sam dobila bebu. Horor!

Onda ustanem, napadnem frižider, i onako kreativno napravim sendvičinu, istostiram, uzmem punomasni jogurt, i sa svojih 106 kg sednem pored muža, prožderm poslasticu i iz dubine duše, sa zadovoljstvom podrignem. Ma nema šta..prava sex bomba!

Beba traži pažnju i zagrljaj jer je muče grčevi. Ustanem, onako ošamućena, uzmem je u naručje, trljam po ledjima, nežno, pokušavajući da se saosećam sa njenim bolom i pokušavajući da psihički izdržim taj njen sopranski plač. Šetam po kući, i govorim „š,š“, počnem da pevam neku uspavanku, i tako, polako, kada se malena umiri, smestim se u plavu fotelju sa njom u naručju. On ne spava,znam jer mu poznajem disanje. Sluša me,prati me, ali ne znam o čemu razmišlja, i da li se uopšte saoseća sa mojim „mukama“. 4 je sata ujutru. Polako sviće.

Da li sve žene doživljavaju rođenje deteta, i brak kao kaznu i muku?Jesmo li razmažene? Kako su naše hrabre bake i prabake rađale dosta dece, dovodile na svet junake, pesnikinje, doktore i naučnice.

Lično sam na pragu 20-te godine braka, nekada nisam shvatala, ni prihvatala da mi je ovaj čovek upravo centar sveta...