POJELA SAM OGROMAN SENVIČ I PODRIGNULA IZ SVE SNAGE

Tako je, deluje kao akt jedne prostakuše, ali, pozadina ovog čina i mog doživljaja braka i roditeljstva pre 13 godina, imaju smešnu i ujedno tužnu priču.

Mislila sam da ću udajom da skinem zvezde s neba sa svojim dragim. Međutim, udarila me je realnost po bokovima, stomaku, rukama, obrazima. Skupilo se salo na sve strane, pa kipi li kipi, a ja na svet donela prelepu devojčicu. Moju ćeroliju, mog anđela. Ubrzo, nisam znala ni ko sam, ni šta sam, ni šta da radim.

Prolaze dani, jedan za drugim. Onda u nastavku dana, provodim vreme sa ćerkicom, čistim po kući, nešto skuvam, pa se nerviram što sam u kući stalno, što sam se ugojila, i tako sve u krug.

Dodje i dragi suprug sa posla, pa umesto da ga pitam kako je i da li je umoran, ja sa vrata na njega, kako je meni teško, kako sam sama, kako sam debela, pa ja sam umornija od tebe, ja sam više sa detetom, meni treba više para, i napokon stavim njega u prvi plan pitanjem „ A šta ti radiš na poslu, samo sediš i dosadjuješ se“. On dobrica, nekako već navikao na moje žalopojke i uvredljive opaske, onako pokušava da mi nešto kaže, ali ne vredi. Onda, posle ručka koji mu uglavnom presedne, ode u svoju sobu i nestane daleko u svet Warcrafta. Dodje veče, i vreme da se mala lepotica  kupa i sprema za spavanje. Naravno mene još uvek bole ledja i ne mogu lepo da se sagnem, pa mi svaki čin kupanja i povijanja dodje kao još jedna kazna. Onda opet paljba po mužu, da mu je bitnija igrica od mene i deteta, da on ne zna kroz šta sam ja prošla na porodjaju (iako je prisustvovao), da ja ne mogu više da izdržim..itd. Tako prodje to kupanje, pa ide uspavljivanje koje takodje uglavnom prodje u vrlogu mog nezadovoljstva. Napokon, kada beba zaspi, legnem i ja. Opustim se, ali neće san na oči. Kreće opet razmišljanje o vlastitim mukama, šuljevima, debljini, kosi koja opada,porođaju koji nikako da mi nestane iz glave, mužu koji me ne podržava, svekrvi i svekru koji me nerviraju, bratu i deveru koji su samoživi i koje baš briga za mene, prijateljicama koje su me zaboravile od kada sam dobila bebu. Horor!

Onda ustanem, napadnem frižider, i onako kreativno napravim sendvičinu, istostiram, uzmem punomasni jogurt, i sa svojih 106 kg sednem pored muža, prožderm poslasticu i iz dubine duše, sa zadovoljstvom podrignem. Ma nema šta..prava sex bomba!

Beba traži pažnju i zagrljaj jer je muče grčevi. Ustanem, onako ošamućena, uzmem je u naručje, trljam po ledjima, nežno, pokušavajući da se saosećam sa njenim bolom i pokušavajući da psihički izdržim taj njen sopranski plač. Šetam po kući, i govorim „š,š“, počnem da pevam neku uspavanku, i tako, polako, kada se malena umiri, smestim se u plavu fotelju sa njom u naručju. On ne spava,znam jer mu poznajem disanje. Sluša me,prati me, ali ne znam o čemu razmišlja, i da li se uopšte saoseća sa mojim „mukama“. 4 je sata ujutru. Polako sviće.

Da li sve žene doživljavaju rođenje deteta, i brak kao kaznu i muku?Jesmo li razmažene? Kako su naše hrabre bake i prabake rađale dosta dece, dovodile na svet junake, pesnikinje, doktore i naučnice.

Lično sam na pragu 20-te godine braka, nekada nisam shvatala, ni prihvatala da mi je ovaj čovek upravo centar sveta...