Nedavno sam bila na internističkom
pregledu u domu zdravlja. Ušla sam u ordinaciju i prepoznala doktora. Išli smo
zajedno u osnovnu školu i nismo se videli 25 godina.
Tako,
pala je neka šala da se razbije čudna neprijatnost. On, pa doktor, sav bitan, me pita šta mi se desilo, bila sam sva fit
slim, kako sam se ugojila toliko?! Pošto sam već navikla na takve komentare,
probala sam da mu objasnim što jednostavnije mogu. Pitao me je što malo ne
šetam, što se ne bavim nekim sportom...e, moj batice...
Kako
da objasnim mučeniku da se aktivno bavim sportom. Da nema šta nisam trenirala,
i da još uvek treniram. Odradim kružni trenig od sat i po vremena, onaj mučeni
trener crkne dok mene bodri i tera da izdržim vežbe. Preznojim se,
hiperventiliram, plačem, psujem i pljujem, ali uradim taj trenig, uspem.
Posle
treninga, uredno odem kod „Gage“, pa poručim punjenu pljeskavicu sa svim
prilozima, poručim veliki pomfrit, uzmem dve limenke piva i uživam. Zatvorim
oči, žvaćem i gutam onu jadnu kravu, ne dam mrvice vrapcima koji sleću
unaokolo, elegantno grickam pomfrit prednjim zubima kao zec šargarepu, i sve
zalijem onim hladnim, divnim pivom. Za izuzetno kratko vreme, dodam sve moguće
kalorije ovog sveta. Tako sita i umorna, odem kući, pa napravim salatu od
rukole, da budem primer mojim ukućanima. Držim im slovo o zdravoj ishrani i
sportu.
Kako
da mu objasnim svoja osećanja i borbu kada odem u teretanu. Mlatim se po onim
spravama, odlično znam koje vežbe da radim. Gledam one ljude, omladinu, momke i
devojke, žene i muškarce. Gledam ih i nerviraju me. One žene sve tanke i vitke.
Sa sredjenim kosama, dugim trepavicama. To se pući, to se guzi, to cvrkuće sa
trenerima. Zategnute, vitke i lepe. Kada ih gledam, ne osetim onu prolaznu
ljubomoru. Osetim pravu bol. Upornu bol koja ne prolazi. Krivo mi je zbog
njihovog uspeha i moći koju imaju zbog svoje upornosti i istrajnosti. One ne
jedu pljeskavice i ne piju pivo.
Pogledam
svoju priliku u ogledalu, i vidim oznojeno crveno lice. Crveno, jer mi se znoji
kosa koja je jako crvene boje koja se ispira, vidim krupne mišićave ruke, nešto
što liči na struk, popunjene ali čvrste bokove, vidim sebe u tom trudu, i pomislim,
zašto da ponižavam svoja dostignuća, i nastavim. Pomislim da imam lepe oči i to
je dovoljno. Zadovoljna sam sobom, pa ni ne moram da budem vitka.
Zavaram
se tim rezonom na kratko, i opet sve u krug. Slušam razne kritike. Dobronamerne
i lošenamerne. Medjutim sve one bole. Sve odlično znam, sve mi je odlično
jasno. Da sam loš primer deci, da mi je zdravlje ugroženo, da imam problema sa ostavrivanjem
ciljeva. Sve ja to dobro znam a znaju to sve žene koje biju slične bitke.
Jednom sam stala na vagu koja govori u punoj knez Mihajlovoj ulici. Čuo se zvuk
vage tiiiing:“ sto šest kila i trideset grama“!!!. Jao, biiip ti vagu,
biiiiiiiip ti sve živo. Dovikivala sam ime svog dragog, medjutim, on je pobegao
od mene. Samo sam mu videla potiljak u gomili.
Eto,
kako da objasnim sve to mom drugaru doktoru. Rekla sam mu da još uvek barem
imam lepe oči. Inače, zdrva sam, ništa mi ne fali..fizički.
Нема коментара:
Постави коментар