ČISTA KUĆA ILI ŽIVOT

Kako sredjivanje kuće može da izazove nervni slom. Čitala sam da neki naučnici čak tvrde da sređivanje kuće omogućava da se osećamo opušteno i srećno. Kakva budalaština...po meniJ

Sećate se ribice iz prethodnog bloga? E, pa uginula je. Taj akvarijum u kojem je na kraju živela sama, bio je prava oaza lepote i ljubavi.

Bile su tu čitave porodice. Bake i deke, stričevi i strine, bliži i dalji rodjaci. Skalari, ajkulice, jedan borac, gupike. Divan jedan eko sistem koji je radosno plivao i živeo. Razne biljke, kamenje i školjke su oduzimale dah svakom posetiocu našeg skromnog doma. Kako ko pridje akvarijumu, tako naše ribice pohrle da se jave i  pohvale kako su srećne.

 To je sve trajalo jedno tri meseca. Onda je naš akvarijum polako doživljavao strašni sud.

 Na kraju, ribica koja je najduže živela, završila je medju nekim algama za koje mislim da ne postoje u udžbenicima ni na svetu, već da se u simbiozi sa nekom bakterijom, stvorila baš u tom akvarijumu.

 Sigurno je tako i sa našim dušama. Kada se zapuste i kada ne činimo dobra dela, ne kažemo lepu reč.

Da li sve žene i domaćice imaju čiste i uredne kuće? Svakako ne spadam u takve. Kod mene je kreativni haos primarni pojam. Stvari ne vraćam odmah na mesto, a dobijem nervni slom kada deca ne nameste svoje krevete i razbacaju stvari po sobi. Danas sam širila veš, i rekla dragom sinu da ću ga udariti lavorom po glavi ako odmah ne skloni svoj tanjir i šolju u kuhinju. Naravno, slatko se nasmejao i nonšalantno odneo posudje. Malo mi je zaigralo oko.

Kada odem kod svoje kume, najbolje i najčistije i najadivnije osobe koju znam, osetim strah. Ona miriše stalno i sve je kod nje lepo. Sednem na krevet, pa bih da podignem noge, ali u trenutku razmišljam da li sam  jutros čiste čarape zamenila sa čistim. Zatim, gledam kako njene male devojčice koje su u vrtiću, vraćaju svoje igračkice na mesto. Htela bih da joj pomognem oko sudova u kuhinji za vreme slave, a ona mi ne da da perem sudove, a ja se pitam, da li ih perem drugačije. Naravno, sve je to moja uobrazilja. Kada ona to primeti, fino me nagradi raznoraznim nadimcima i da mi dijagnozu. Pa, tome služe kume, zar ne? Volela bih da imam barem delić njene organizovanosti.

Naši divni prijatelju su, kako bih se izrazila, kao jaje jajetu. Tako su se našli, da je to zaista fascinantno. Oboje su izuzetno pedantni i uredni. Kada dodjemo kod njih u goste, u kući se prosto  nadišem čistog vazduha. Zbog njih, čistoću uvek vezujem za dobrotu.

Iako volim taj prizor reda kod drugih, i trudim se u sopstvenom domu i porodici da primenim te navike, teško je. Moja poznanica, za takva stanja u kući kaže „Kolera“. 

Kako uspevaju te žene, domaćice, zaposlene da drže sve pod konac i na svom mestu. Ima li leka za nas koje stalno zvocamo, pa sklonimo za mužem i decom, koje same napravimo krš i lom iz koga se jedva izvučemo, koje mislimo da ne namešten krevet znači i haos u životu, a ne možemo taj haos da izbegnemo? Zašto se osećamo grozno kada nam udje u kuću ona kod koje "kolera" ne postoji jer su svi u kući pod njenom vojničkom čizmom, pa kada dodje sa posla ne hvata se za usisivač i džoger. Kada ja dodjem sa posla, svi mi pohrle u zagrljaj i u glas pričaju šta ima novog, čak i mačak mjauče. Ispričamo se svi tako, pa onda  krenem da dramim zbog toga što nešto nije na svom mestu i što  im sobe nisu sredjene. Zatim, svi zajedno sredimo šta treba, pustimo film i jedemo kokice. Jedemo ih kao hrčci a na kao ljudi, jer ih pobacamo svuda oko nas.

Tako, živimo u "koleri", glasno i jasno se svadjamo, prevrćemo očima i živimo.